Telegraf.rs

"Ostala sam bez kose jer se lečim od zloćudne bolesti" Milica Dugalić o borbi sa kancerom: "Želim da živim"

Pre 1 sat • Komentari (0)

Pevačica i nekadašnja rijaliti učesnica Milica Dugalić već više od godinu dana vodi tešku životnu bitku sa opakom bolešću.

Kroz brojne terapije prolazi uz ogromnu podršku porodice, prijatelja i kolega, a kako kaže, najvažnija joj je vera u život i želja da pobedi ono što ju je snašlo.

Milica je otkrila da trenutno čeka odluku konzilijuma koji će odrediti naredne korake u njenom lečenju, kao i kada će uslediti operacija.

- Taj prethodni period je ustaljeni period mog odnosa prema sebi prvo, a onda mog odnosa i odlazaka na Onkološki institut. Zbog toga što postoji red, rad i disciplina i ja se pridržavam toga. Pridržavam se strogo toga i šta kaže konzilijum to je amin. U stanju u kom se ja nalazim je hiljade i hiljade žena i možda manje hiljada muškaraca. Granica u dobu ne postoji više jer ovo zlo koje se zove kancer ne bira, samo napada. I onda trebaš biti duhovno, a onda i fizički spreman da izdržiš sve ono što savremena medicina nudi. Razgovarala sam sa ženama koje srećem na terapijama, koje kažu na koji način su podnosile sve to nekada, jer vratio se. On zna da se vrati. Uvek u našem okruženju postoji neko ko boluje od toga, a ono što je najbitnije i ono što treba svako da zna, to je redovan lekarski pregled i prevencija. Ne govorim samo o ženama u godinama koje su prošle menopauzu, nego govorim o svima od adolescenta do mog doba i kasnije da moraš da vodiš računa o sebi i da moraš da odeš kod lekara. To je imperativ danas da ti zaštitiš sebe od bolesti, a da zaštitiš sve sebi bliske osobe od stresa koje dobijaju onog momenta kad čuju da si bolestan od te opake bolesti.

Pevačica ističe da u njenoj porodici nije bilo slučajeva obolevanja od kancera, ali veruje da je veliki stres imao uticaj na njeno zdravstveno stanje.

- Pa generalno uzrok ne mogu definitivno da kažu šta jeste. Ta genetska ispitivanja ja nisam vršila. Samo su me pitali da li imam nekoga u porodici. Ja u široj porodici nemam nikoga ko je imao kancer, a kod mene je nagomilani stres i kao inicijalna kapisla je delovalo nešto, a to nešto je moj unuk Luka, moj Luka koji je autističan i borimo se sa Lukinim autizmom ljubavlju, ja baka nežnošću, a velikim radnim obavezama oko njega moja ćerka Maša, koja je napustila posao i ne radi da bi se posvetila Luki i Anji koju je dobila posle Luke. Anjuška je prepametna i preslatka devojčica sa velikim plavim očima. Ona je velika potpora Luki, govori mu: "Ajde bato ovo, ajde bato ono". Autističnoj deci je potrebna nežnost, ljubav i pažnja jer oni to osećaju kao frekvenciju. Veliki teret je stavljen na Anju, ali ona sama želi da pomogne bratu. Da crtaju zajedno, da slikaju raznim bojama, da pospeši kvalitet njegovog života. On govori jednosložne rečenice i proste i prosto proširene i sam o sebi vodi računa. Oblači se, obavlja ličnu higijenu. Veliki uspeh ima u svemu tome on sam, ali i moja Maša koja je non-stop pored njega i Ivan koji ga svaki dan vodi na vežbe. Sve je posvećeno i potčinjeno deci koja imaju zaostatak u razvoju.

Bez obzira na sve teškoće, Milica se trudi da porodicu uvek drži na okupu.

- Da. Ja budem nekada i agresivna. Nekada budem prema Radulu imperativna jer on je vezan za krevet i on se šetalicom kreće. I sada on kaže: "Ne mogu da ustanem podigni me." Ja kažem: "Neću da te podignem. Ono je bilo ranije ovako i onako, ali sada imam svoj problem i moram da rešavam svoj problem, a paralelno sa sobom vučem tvoj problem. I sada trebam ja da te podižem i trebam ja da te stavljam na šetalicu da bi ti otišao do toaleta." On ne izlazi iz stana, četiri godine kako nije u stanju sam da izađe. Ranije je mogao uz nečiju pomoć. Ranije je hodao uz štap, pa onda uz dve štake, a sada je na hodalici. I kako vreme prolazi, on će biti sve gori i gori - kaže Milica na koju je pao veliki teret, a na pitanje da li neko brine o njoj kaže:

- Pa moja ćerka svakodnevno pita, zove, dođe kad god može. Deca me čine srećnom. Ja kući legnem onda kada je Radule podmiren i legnem jer moram da odmaram. A onda unuci dođu kao mali pilići pored mene. I onda crtamo, pišemo, pevamo, gledamo crtaće, pokazuju mi nove fazone. Radule se nalazi u teškom stanju. Nas dvoje smo 40 godina zajedno i ja i dalje uz veliki napor pokazujem poštovanje prema njemu. Ne želim da ga povredim. Ne želim da ga ponizim, a želim da mu stavim k znanju u kakvom stanju se on nalazi, a šta mene sada muči. Jer on može tako i pet godina i šest i 10, koliko je Gospod rekao, a ja mogu da ne ustanem sutra ujutro. U tome je razlika. Ovo zlo koje je u meni je nepredvidivo, ali neće da me pobedi. Ne dam se jer nijednog momenta meni crne misli ne dolaze na um. Ja ih odagnam jednostavno snagom svoje volje, slušanjem dobre muzike. Ja kontinuirano moram da spremam sebi za hranu nešto. To je sveže voće ili povrće, riba ili meso Oduzima mi mnogo vremena sve to, a onda moram i da spremim i Radulu. On se hrani isto kao i ja sada jer ja ne mogu da fizički izdržim.

- Ne smem da dozvolim da potonem... (pročitajte celi članak)

Izvor: Telegraf.rs