Informer.rs

U Exatlonu završila u bolnici! Dušica Topić otkrila kako se suočila sa ujedom: "Uticalo je na vid"

Pre 59 min • Komentari (0)

U iskrenom intervjuu za Informer, Dušica Topić govorila je o iskustvu u rijalitiju "Exatlon", sportu, životnim lekcijama, ali i novim planovima koji su pred njom.

Dušica Topić, učesnica prve sezone sportskog rijalitija "Exatlon", ostavila je snažan utisak na publiku kako svojim sportskim rezultatima, tako i energijom koju je donosila u tim.

Iako je njeno učešće prekinuto ranije nego što se očekivalo, mnogi i danas pamte dramatičan trenutak kada je prošle godine doživela nezgodu nakon ujeda insekta, što je značajno uticalo na njen boravak u takmičenju.

Evo nas na jednom prelepom mestu. Zašto? Zato što je, pod jedan, Dušica Topić sa nama, a pod dva u prirodi smo, pod tri - Atletski savez Srbije.

- Da, tako je, staza je iza. Dobro došli na moj teren.

Dušice, dobro ti nama došla na naš YouTube kanal. Zašto smo bose? Ajde, objasni gledaocima. Stapanje s prirodom, uzemljenje - dovoljno. Je l' često hodaš bosa i kako ljudi reaguju na to?

- Ne, verujem da te više ni ne interesuje kako ljudi reaguju na ono što radiš.

Da, uživam u tome što radim i da li se neko šokira ili ne, to njima prepuštam. Ko god vidi da postoji veza s prirodom, reakcije su dobre. I zagrlimo drvo sad.

Jel grliš drvo? To je odlična vežba za uzemljenje.

- Da. Nekadašnji trener Crvene zvezde Marinković, trener skakača Stekića, trenirao je čuvenog rekordera i tako dalje - da skratim priču, grlili smo tada drveće, pa je i tim Crvene zvezde isto to radio. Ima toga, ko želi neka iščita i neka proba da se uveri. To je i vera u Boga i u prirodu, nema greške.

Koliko je tebi to pomoglo u svim sportskim aktivnostima?

- Iskrena da budem, nisam mogla da zapamtim sve šta si osvojila i kada, pa bih volela da kažeš našim gledaocima. Dakle, atletičarka, više puta državni prvak u hodanju, ali i mnogo više od toga. Vrhunski i zaslužni sportista, sedmo mesto u Evropi, ispisana istorija kroz nacionalni rekord na 50 kilometara, duže od maratona, u brzom hodanju.

Koliko je zapravo teško brzo hodanje? Ljudi nisu toliko upoznati s tom disciplinom. Danas možda manje, ranije jesu. Rekla si mi i da se ta disciplina ugasila?

- Pa, 50 kilometara jeste - izbačena je za žene zbog napora, a kasnije i za muškarce. Sada postoje polumaraton i maraton u hodanju. Nažalost, rezultati hodača su sve bliži onima koji trče maraton.

Kako je to moguće i kako se to dostiže? Kako izgledaju treninzi? Sa 33 godine si počela time da se baviš.

- Jeste. Do 2005. sam imala karijeru u sprintu na državnom nivou, a onda sam 2014. sa 33 godine krenula s brzim hodanjem.

Kako si donela tu odluku? Kako si zavolela tu disciplinu?

- Iskreno, tada sam živela u Španiji. Čitala sam da je Madona postigla odlične rezultate mršavljenjem kroz brzo hodanje, pa sam krenula da istražujem. Vratila sam se u Srbiju, našla trenera, obučili su me i iznenadili se da u 33. godini mogu. Predložili su da probam da se takmičim i tada su krenuli rekordi i velika iznenađenja. Nikada nisam prestala da treniram - imala sam staž u telu, bila sam spremna i ugrabila sam taj momenat. Nikada nisam stajala, od sedme godine sam u sportu, a sada imam 45.

Da li je to genetski?

- Jeste, naročito od majke. Kažu da čak 70% dolazi od majke, naravno i od oca, ali tako sam čitala - statistika kaže svoje.

Kako uspevaš sve vreme da ostaneš u sportu?

- Nisu svi dani idealni za trening, ali svakodnevno treniram i ne odustajem. Često sportisti prestanu jer im je svega preko glave - treninga, pritiska, obaveza. Tačno je, ali se navučeš na taj stil života, vojnički režim. Ljubav - samo ljubav, bezuslovna.

Od koga dobijaš najviše ljubavi?

- Od sebe. Prvo to, pa onda lepo birano društvo.

Kada si došla do toga?

- U zrelijim godinama, jer ranije se zadovoljstvo meri rezultatima, školom i onim što je vidljivo. Kasnije shvatiš šta je prava ljubav, a šta interes i naučiš da to razdvojiš.

Da li si bila povređena u ljubavi?

- Iskreno, ne može drugi da nas povredi - sami sebe povređujemo načinom na koji nešto shvatimo. To je zaključak do kog sam došla iskustvom. Ranije sam samo uživala, bila zaljubljena i srljala, tada ti je sve lepo. Zaljubljenost je jednaka srljanju, nema kalkulacije.

Šta misliš o tome da kad se zaljubimo ne vidimo dobro i da to nije prava ljubav?

- Slažem se. Ne treba odustajati, treba preći tu prvu lestvicu, a posle dolazi balans i uzajamno tolerisanje. Važno je da se prihvatimo i da se pokažemo onakvi kakvi jesmo.

Šta ti fali u životu?

- Ništa. Emocije ne mogu da fale, a sve ostalo je prolazno - dođe i prođe.

Da pređemo na Exatlon. Bila si fenomenalna. Kratko je trajalo, ali si pokazala sve što treba da poseduje jedan takmičar.

- Meni je draža uloga koju sam imala posle povrede oka, jer sam bila dobra za kolektiv - sedela sam i bodrila tim. To je bila poenta i meni je srce bilo puno zbog toga.

Šta te je ujelo?

- Ne zna se tačno, neki insekt.

Koliko je trajao oporavak?

- Tamo izgubiš pojam o vremenu, ne znaš koji je dan. Htela sam da sve prođe brže, ali nije moglo, uticalo je na vid. Na povrede smo navikli kao sportisti - krize dolaze i prolaze.

I pored svega bila si vesela i stabilna. Da li si takva rođena?

- Delom jeste, ali i vaspitanje. Naučiš da se nosiš iznutra, nema odustajanja. Energija tima mi je mnogo pomogla - bili su divni ljudi, dobra energija, sve je bilo uzajamno.

Da li si želela pobedu?

- Naravno. Išla sam kao na svoje atletsko takmičenje, fanatično sam želela pobedu. Ali povreda se desila odmah na prvoj trci - udarila sam stativu i povredila oko. Ipak, kad sam videla kroz šta drugi prolaze, shvatila sam da me je to možda i spasilo. Nekad nešto loše ispadne dobro.

Za kraj, otvaraš novi Pilates studio na Banovom brdu. Šta je to?

- Reč je o specifičnom treningu gde mišić stalno radi - ekscentrično, koncentrično i izometrijski. Uvek je u balansu i nema odmora, ali daje rezultate. Morate da dođete i probate.

Izvor: Informer.rs