Kurir.rs

Rođena je u Kosjeriću, u štali, majka htela da je udavi na rođenju: Prvog muža je ostavila, a drugog zatekla sa ljubavnicom pa joj priredila pakao

Pre 1 sat • Komentari (0)

Zanimljivi detalji iz života Zorice Marković nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

U javnosti je malo onih ličnosti čiji se život čita kao roman - sa usponima, padovima, lomovima i velikim povratcima. Zorica Markovićspada upravo u tu grupu. Njena biografija nije samo priča o estradnom uspehu, već i o borbi, snazi, temperamentu i emocijama koje nikada nije umela da sakrije. Iza njenog glasa, britkog jezika i javnog imidža krije se žena koju je život lomio, ali nikada nije slomio.

Zorica Marković rođena je 9. juna 1959. godine u Kosjeriću. Odrasla je u skromnoj porodici na selu, a formalno obrazovanje završila je sa osam razreda osnovne škole. Ipak, talenat i upornost bili su jači od bilo koje diplome. Pravi uspon doživela je osamdesetih godina prošlog veka, kada je postala jedna od najtraženijih pevačica narodne muzike i prodala više od pet miliona ploča.

Veruje se da je veliki doprinos njenoj karijeri dao i kolega Mitar Mirić, koji joj je omogućio da gostuje na njegovim nastupima i da se publika širom Jugoslavije upozna sa njenim glasom i energijom.

Pored muzike, Zorica se pojavila i u kultnom filmu "Tesna koža 3", gde je izvela jedan od svojih najvećih hitova - "Lijte kiše". Kasnije je učestvovala i u rijaliti programima VIP Veliki brat, Parovi, Farma i Zadruga, gde je dodatno učvrstila imidž žene bez dlake na jeziku.

Poznata je po britkom govoru, psovkama i svađama koje su često šokirale javnost. Ipak, iza tog oklopa stoji teška i emotivna životna priča.

Detinjstvo puno ljubavi, ali i rana

Govoreći o najranijim godinama, Zorica je uvek prvo opisivala atmosferu u kojoj je rasla - selo, rad, skromnost, ali i osećaj zajedništva.

Zatim je otvoreno govorila o svom rođenju i odnosu roditelja prema njoj, otkrivajući potresne detalje koje je čula od majke pred njenu smrt. Sa posebnom težinom govorila je o odnosu sa roditeljima. Otac joj je bio bliži, duhovit i mekši, dok je majku opisivala kao strogu i grubu. Prisećala se situacija kada ju je majka tukla i jurila po dvorištu, a ona bežala i penjala se na drveće.

- Detinjstvo mi je bilo, kao i svake devojčice na selu, bilo je lepih i teških trenutaka, ali puna kuća ljubavi i sloge, to je bilo prelepo. Uvek je bilo za sve, skroman život, da bi imao od čega da živiš moraš da radiš. Ponosna sam na svoje detinjstvo. Moj otac je bio rabadžija, imao je svoje konje za rad, a u ono vreme imati ta specijalna kola, to je kao da danas imaš najbolje šlepere. Ja sam se rodila na slami, na tom senu. Tata je hteo da me ostavi da živim, mama je htela da me davi. Iskreno mi je to ispričala pred smrt. Njen život da je neko preneo na filmsko platno dobila bi sve oskare - govorila je pevačica, a onda i objasnila kakav je odnos imala sa roditeljima:

- Sa tatom sam imala bolji odnos, mama me tukla. Tata je bio duhovit, a mama nije znala gde će pre. Jednom me jurila, pa sam se popela na krušku. Bila sam jako nemirna. Otac je jednom prilikom i potegao pušku na mene. Imao je prava - dodala je ona.

Čak je pominjala i traumatičan trenutak kada je otac, u naletu besa, potegao pušku na nju - što je za nju bio znak koliko je bila nemirno dete, ali i koliko su tadašnje vaspitne metode bile surove.

Gubitak roditelja - rana koja ne zarasta

Opisivala je kako su od petoro dece ostali samo troje, ali i kako su, uprkos svemu, ostali složni i uspešni. Ipak, gubitak roditelja ostavio je prazninu koju ništa nije moglo da popuni. Posebno je isticala da više nema snage da uđe u kuću u kojoj su oni živeli. Govorila je o majci koja ju je uvek čekala na kapiji, sa maramom na glavi i raširenim rukama - prizor koji je za nju simbol doma.

Nakon njihove smrti, priznala je da je doživela slom: padala je u nesvest, počela da se goji, nosila stalnu prazninu u stomaku i često plakala kada bi ih se setila.

- Od nas petoro braće i sestara ostalo nas je samo troje. Svi smo uspeli u životu, u dobrim smo odnosima, ali posle smrti mojih roditelja više nisam mogla da uđem u tu kuću. Mama me uvek čekala na kapiji sa maramom u opancima, onako autentično. Ona me uvek čekala raširenih ruku, a otkad toga nema, ja ne mogu više da idem tamo. Odem kod brata i snajke, ali nemam snage da uđem u kuću gde sam ih našla. Sećam se, javio mi je brat, očekivala sam to, ali opet sam kući pala u nesvest. Teški su to trenuci, znaju svi koji su preživeli. Počela sam da se gojim, tu večitu rupu imam u želucu. Često se isplačem kad ih se setim - otkrila je Zorica Marković jednom prilikom "Premijera Vikend - Specijal".

Prva ljubav i brak sa harmonikašem

Kada se doticala ljubavi, Zorica je uvek naglašavala da su emocije kod nje bile jake i iskrene. Opisivala je kako se, po ulasku u svet muzike, zaljubila u harmonikaša koji joj je otvorio vrata estrade. Bio je stariji od nje i postao njen prvi muž.

- To je bila moja prva ljubav, a kada sam počela da radim, zaljubila sam se u harmonikaša, jer je on bio moj jedini prozor u svet muzike. Bio je sedam godina stariji i postade moj muž. Nakon svadbe i svega lepog što smo doživeli za pet godina zajednice, rastali smo se jer me je prevario. Navatala sam ga sa drugom ženom. Shvatila sam da je harmonika bila u pitanju i da nisam u njega toliko bila zaljubljena, ali smo dobili sina Dejana i to je moje zlato iz te veze. Sa osamnaest godina sam rodila prvog sina i nisam pogrešila. Srećna sam što imam i jednog i drugog, drugi je Ilija.

Razvod i povratak kod roditelja

Nakon razvoda, Zorica se vratila u roditeljsku kuću. Tada je doživela još jedan šok - dočekao ju je otac sa puškom, jer je u to vreme razvod bio velika sramota.

Iako su kasnije prevazišli taj period, bolno se sećala i trenutka kada joj je socijalna služba dodelila sina ocu, jer su procenili da on ima stabilnije uslove.

- Kad sam se razvela, vratila sam se kod mojih. Sećam se kako me je otac sačekao s dvocevkom puškom, jer u to vreme je bila sramota da se razvedeš. Al' nekako su to prevazišli, pomogli su mi, ali je, nažalost, Dejan tada pripao ocu. Iz socijalnog su se gledale sve sitnice, i gde radiš, i gde živiš, i s kim i kako, pa je dete pripalo ocu...

Drugi brak i sudbinski poljubac

Govoreći o drugoj velikoj ljubavi, Zorica je koristila reči koje su zvučale kao scena iz filma. Opisivala je muškarca kao šmekera, lepog i uspešnog, koji je radio koncerte sa najvećim imenima estrade. Njihovo zbližavanje počelo je jedne noći na putu, a jedan poljubac - kako je rekla - promenio joj je ceo život.

- Taj sistem sam koristila dok se nisam zaljubila u oca mog drugog sina Ilije. Tada je radio solističke koncerte sa velikim pevačima, Zoricom Brunclik, Miroslavom Ilićem, Tomom, Suzanom Perović... Bio je šmeker, lep čovek. Sećam se, vraćali smo se jedne noći iz Čačka mojim kolima, Usnija pokojna i Šele, i ja osetim dešavaju se varnice. Kod Milanovca sam zaspala, kad osetim da me neko ljubi. Stao čovek i počeo da me ljubi! Odupirem se, ali prija leb te j*bo! Zaustavi on auto, izađem napolje i polivam se ladnom vodom, celu flašu sam prosula da dođem k sebi! Ne znam da li je bes, uzbuđenje, ali jedna kaša u glavi i onda smo se tako ljubili, nismo se odlepljivali! Eto, taj jedan poljubac mi je promenio život. Posle smo priznali jedno drugom sve. Prihvatio je sina iz prvog braka jer je i on imao dete. Svi smo se lepo slagali.

Prevara, bes i kraj

Na kraju te priče dolazi i najskandalozniji deo. Zorica je opisivala kako je jednog dana, posle promocije, osetila nemir i požurila kući. Tamo je zatekla muža sa drugom ženom. Ono što je usledilo bilo je eksplozija besa.

- Funkcionisalo je dok me i on nije prevario. Nakon jedne moje promocije, osetim ja neki nemir i žurim kući, kad tamo imam šta i da zateknem. Moj muž sa nekom... da ne kažem šta. Uhvatim je ja lepo s obe ruke i bacim je u Savu! Nije umela da pliva. Ne bih je ja ni bacila, nego sam ko ludi Nasta prišla, pitala šta ćeš ti tu, dete mi tu spava, ženo, kad ona mrtva ladna kaže: "Neka spava dete, meni ne smeta!" Pa, mamu ti j*bem, e sad ćeš ti da spavaš i lepo dohvatim je preko ograde i bacim! Kuku, ljudi viču, panika, ma ne j*bem ja živu silu! Ona viče: "Upomoć!", skočili ljudi da je spasu. Odmah sam bacila prsten i posle deset dana advokat donese papire razvod, prodala sam tu kuću, podelili se i ćao.

Zoričin život nije bio lak, ali je bio intenzivan. Nije umela da živi tiho, polovično ili bez strasti. Njena priča je dokaz da iza estradne slike često stoje godine borbe, bola i snage da se posle svakog pada - ponovo ustane.

Izvor: Kurir.rs